Gradeći svoje znanje o antropologiji, pokušavamo da kategorizujemo teorije, etnografije, metodologije i ljude koji su njima baratali unutar jednog skladno organizovanog sistema u kojem se možemo snalaziti. Iako nam to pomaže da shvatimo mnoštvo ideja koje su se do sada pojavile, ocene ranijih antropoloških radova u svetlu današnjih problema kulture i identiteta dajemo ponekad i suviše oštro ili prenagljeno.

Mnogo je toga napisano o temi ''javnog prostora'' od strane filozofa i sociologa. Međutim, većina tih radova se ne fokusira na konkretne modalitete političke akcije i diskursa unutar ovih javnih prostora. Na primer, Habermas-ova glavna teza razmatra uslove boljeg međusobnog razumevanja koje bi se ostvarilo u osnivanju novih foruma, vidljivih kao civilno društvo. Ideja transparentnosti ili prozirnosti je centralna za njegovu analizu javnog prostora. Suprotna teza je razvijena od strane postmodernista kao što je Baudrillard[1]: u société du spectacle (društvo spektakla - prim. prev.), simulakrum je svemoćan. Ove dve suprotstavljene koncepcije javne sfere imaju nešto zajedničko. Obe se bave politikom u svetlu komunikacije: za Habermas-a[2], veća demokratija bi se mogla postići boljom komunikacijom; za Baudrillard-a, ideja transparentnosti ne znači ništa. Postmoderna komunikacija je u osnovi izvrnuta, a radikalna kritika simulakruma demokratije je suštinska. Čini se da su oba autora ukopana u normativnu i redukcionističku poziciju, mešajući politiku i komunikaciju.

Edvard B. Tajlor zauzima sasvim posebno mesto u istoriji antropološke misli, jer se ne može svrstati ni među evolucioniste, ni među difuzioniste, a mnogi ga smatraju ocem britanske antropologije. Tajlor je stavljao naglasak na značaj onoga što bi trebalo nazivati procesima retrovolucije: u istoriji ljudskog roda moguće je opaziti degenerativne ose, budući da neke grupe mogu nazadovati u odnosu na jedno više drugo stanje; savremeni primitivci bi se mogli objasniti kao proizvod degeneracije društva koja su upoznala bolje stanje. Uprkos tome, po Tajlorovom mišljenju, opšta linija ljudskog razvoja nije prava.

Malinovski je pokazao da institucije kao što su zakon i složena ekonomija, što su mnogi zapadnjaci smatrali isključivo tekovinom civilizovanih društava, da takođe postoje i u primitivnim društvima. Prema njegovom viđenju primitivni čovek nije bio rob običaja već racionalni učesnik čije su prakse i institucije imale funkciju zadovoljavanja individualnih i kolektivnih potreba. Pristup koji je Malinovski razvio postao je poznat kao funkcionalizam i izvršio je veliki uticaj na društvene nauke.